Seksualnost je komplikovan koncept koji uključuje biološke aspekte, kao i sociološke aspekte koji utiču na ljude kao i na njihovo ponašanje i mentalno zdravlje.
Seksualnost je još uvek senzitivna i taboo tema bez obzira na to koliko god godina da je prošlo i koliko god da ljudi pričaju o tome bilo u svojim mikro krugovima, bilo javno. S obzirom da se, nažalost, još uvek smatra taboo temom, jako teško se otvara bilo kakva diskusija o seksualnosti, a još je teže uticati na promenu iste kao i na socijalne pogleda ka seksualnosti ljudskog života.
Cilj ovog teksta je da analizira seksualnost kao i seksualno ponašanje iz ulga psihoterapeuta, da ustanovi psihološke faktore koji utiču na seksualnost, kao i brak, veze, seksualno ponašanje između dve individue.
U današnje vremen, seksualnosti i seksualni odnosi su široko asocirani sa psihološkim disfunkcijama. Kao mnogi mentalni problem, psihoseksualni problem, često rezultat i genetskih faktora, kao i faktora sredite. U psiholiškom smisli često je rasprostranjen termnim ‘’Priroda protiv Odgoja’’; što zapravo znači da su mnogi od nas odgajani u skladu sa nekim vrlo staromodnim dogmama i ne odgovaraju modernim pogledima na svet. I u skladu sa tim dolazi do jakih unutrašnjih, psihičkih, sukoba sa kojim osoba, nažalost, ne može sama da izađe na kraj ma koliko da se bori sa tim. Teoretski posmatrano mentalni problem nisu izazvani genetskom predispozicijom već samo spoljašnjim faktorima, već su zapravo produkt i jednog i drugog.
Psihoseksulani poremećaji su uzrokovani raznim faktorima, psihološkim, sociološkim, kulturološkim, naravno i fiziološkim. Fiziološki faktori su laki za identifikovanje i lečenje, međutim ostali faktori su dakleko kompleksniji i zahtevaju dugu i opsežnu psihoterapiju, jer najčešći problem potiču iz najranijeg detinjstva i izuzetno duboko su potisnuti stoga se u psihoterapiji treba postupati sa oprezom kako bi se identifikovali, adresirali i kako bi se napravio psihoterapijski plan.
Sudeći po istraživanjima najčešći psihološki factor koji utiče na ljudsku seksualnost su nedostatak seksualne edukacije, anksioznost, anksioznost vezano za performaciju tokom seksa, nedostatak samopouzdanja, disfunkcionalni porodični odnosi, trauma iz detinjsta koje su povezane sa seksualnim zlostavljanjem i incestom, prethodna neprijatna seksualna iskustva.
Pomenuti faktori često vode u psihoseksualne poremećaje kao što su nezdravo seksualno ponašanje. Seksualno ponašanje koje se karakteriše uživanjem u seksualnom nasilju, zlostavljanju, izbegavanje zaštite u seksu što vodi nezaštićenom seksu i riziku od polno prenosivih bolesti ili neželjene trudnoće. Neželjeno seksualno ponašanje može da uključuje seksualni čin s parnerom, bez pristanka tog partnera (silovanje), seksualnu privlačnost ka neobičnim objektima, sadizmu, zavisnosti od seksa ili čak seksualnoj averziji. Takvo ponašanje stvara tenziju i konflikte između partnera, kao i unutar individue koja živi s tim problemom.
Takav problem utiče i na doživalj samoga sebe i postaje uzrok anksioznosti, stresa, pa čak i depresije. Često se dešava da ljudi koji imaju abnormalna seksualna ponašanja uopšte nisu svesni da imaju problem i u tom slučaju problem postaje problem partnera i tiha patnja s kojom ne znaju šta da rade; dok partner pokušava da učini sve da usreći partnera po cenu svoje prijatnosti.
Psihoterapija je najefikasniji način da se takav problem adresira, da se razume i da se razviju zdravo seksualno ponašanje. Psihoterapija takođe pomaže da se razviju zdrave granice partnerskog odnosa zasnovane na psihološkim potrebama oba partnera, kao i psihološkim obrazcima. Cilj psihoterapije je da smanji anksioznost i nesigurnost vezano za seksualno odnose, da im pomogne da pronađu način da uživaju u intimnosti. Imajući ovo u vidu smanjuje se loša komunikacija, seksualna frustracija i seksualna disfunkcija. Takođe dolazi do razvitka bezbednosti i poverenja u odnosu.
Otvoren razgovor o seksualnosti je esencijalan za partnerski odnos, iako su te teme inicijalno neprijatne za klijente. Stoga je važno da pronađu terapeuta koji će ih razumeti, a ne osuđivati. Psihoterapeut nežno mora da vodi tu vrstu razgovora i stvori bezbedan prostor kako bi se klijent izrazio.
Jezik koji se koristi tokom seanse je takođe važan. Važno je koristiti neutralne reči i termine, postavljati pitanja tako da nisu osuđujuća, da izbegavaju stigmatizaciju i druga neprimerena ponašanja; važno je da psihoterapeut kontroliše svoje telo kao i svoju facijalnu ekspresiju kako se klijent ne bi povukao ili osetio posramljeno.
Seksualnost i seksualno ponašanje su najizazovnije teme u psihoterapiji i stoga im terapeut treba prići izuzetno nežno; dozvoliti klijentu vreme da kaže kada se oseća bezbedno, a ne da insistira da se problem što pre izgovori. Mnogo ljudi se bore sa psihoseksualnim poremećajima, što može da se reši adekvatnom psihoterapijom i psihoterapeutom koji je senzibilisan i ima iskustva. S obzirom da je tema izuzetno osetljiva mnogi klijenti teško uspevaju da se otvore i govore o tome ili pak da ponađu dovoljno senzibilisanog psihoterapeuta. Važno je da terapeut adresira problem na najkomforniji, prijateljski, način i da olakša klijentima tokom seanse. Tada psihoterapija postaje moćno oružje protiv stigmatizovanog problema i klijentu dalje alat da taj problem promeni i izađe na kraj sa njim, nudeći mu moćno rešenje, a ne stigmatizaciju.
