Kada sam krenuo na psihoterapiju bio sam skeptičan, najpre sam dugo odlagao, iako sam želeo da krenem. Ali, kada sam krenuo, dočekan sam u toplom okruženju, brzo shvatio da mi je to siguran prostor gde mogu razne psihičke stvari o sebi slobodno da istražujem (misli, osećanja, ponašanja). To sve nije lako, otvaraju se razne bolne teme. Postoje stvari o kojima nisam mogao da pričam praktično ni sa jednom osobom (ili makar ne toliko otvoreno), a koje su me tistale, a kada sam nakon određenog vremena stekao poverenje u terapeutkinju, spontano sam krenuo da pričam o njima i nekako su odmah te strašne stvari krenule da bivaju manje strašne, a uz adekvatan angažman terapeutkinje koja mi je pomogla da te stvari još bolje obradim u smislu razmišljanja iz malo drugačije perspektive ili produbljivanja postojećih misli/osećanja na ove jako osetljive teme.