Imperativ je, za ženu, da u jednom trenutku svog života kaže "ne".  I da čvrsto stane iza tog ne u cipelama teškim kao olovo, zalepljenim na pod na kome stoji.

                        Imperativ je!

                        Nameće se pitanje - koji je to trenutak,  jer on ne sme biti ni prerano ni prekasno. Mora biti uvremenjen. Što znači da mora da se desi tačno u određeno vreme kako bi imao maksimalan efekat i kako bi postigao baš ono što osoba koja izgovara ‘’ne’’ želi da postigne.

Kada reći "ne"?

            Mogu vam nabrojati situacije preko kojih žena nikako ne sme da pređe, ali i te situacije su podložne diskusiji. Naprosto treba sagledati širu sliku.

            Ne treba preći preko udarca;  a sa druge strane; ako je žena ekonomski zavisna od muškarca - kako da kaže "ne"? Kako da kaže ‘’ne’’ kad misli o tome kako da nahrani svoju decu,  da ih obuje za školu, a da se ne razlikuju od drugih, kako da... a on kontroliše novac.

            Ne treba preći preko uvrede, ali ako nekog volimo, jako često zažmurimo na te uvrede i nadamo se... zaboravljamo ih pa ih se prisetimo i često ne obujemo čelične cipele koje nam daju snagu da kažemo poslednje "ne". I oživaljk na našoj duši ostaje. Prvo tanan, jedva vidljiv i nažalost nakon svake uvrede; nakon svakog ‘’glupa si’’, ‘’nemaš pojma’’, ‘’jel me to splačinama hraniš’’, ‘’ruke su ti metiljave’’... taj ožiljak postaje sve veći i sve primetniji i počinje da boli. Jako. Neizdrživo... Vreme je nazuti čelične cipele, zar ne?

            Koliko puta žena može da bude prevarena i da zažmuri na to? Jednom? Deset puta? Sto? Šta je to što nas ni nakon prevare ne nagna da kažemo "ne, ja ovo neću". Da li je to ljubav? A kako može biti ljubav kad svaku drugu noć proplačemo, jer znamo da je on kod neke druge.
Pa opet ta čudnovata ‘’ljubav’’ čini da praštamo, da se nadamo da će ovaj put biti poslednji.

            Nikada ne bude.

            Izgubio je celu platu u kladionici. I to nije prvi put, a neće biti ni poslednji. I biće ih još. Sigurne smo u to. I opet ne govorimo "ne". Zašto?

Proveo je noć u kafani dok dete ima temperaturu i celu noć plače. Ako, neka ga... naporno radi... Pa gde je pobeglo "ne"? Gde li se sakrilo dok dete u drugoj sobi vrišti, pomoći nema, a ti sama na plećima nosiš i svoj i njegov teret. Kada će biti dosta? Gde je ta famozna granica?

            Opet je izgubio posao... gazda je loš. Naći će novi. Snaći ćemo se. Dokle tako? Kada ćeš reći "ne"?

            Šta misliš to me da prvo stvoriš krug podrške? Ne znaš kako to izgleda? Nikada to nisi imala? Krug podrške je grupa ljudi koja je imala ili slično iskustvo ili razume tvoje iskustvo i spremna je da ti čuva dete dok ideš na razgovor za posao; spremna je da ti pozjami novac i zaboravi na njega, spremna je da bude tu i da ti bude podrška. Ne, to nikako nije sramota! To je neophodnost! Između ostlao to je grupa ljudi koja će stajati iza tebe dok nosiš čelične cipele i izgovaraš: ‘’Ne, dosta je bilo. Nađi drugi otirač’’. I sa tom grupom ljudi ti nećeš biti sama. Iako sam sigurna da i sama možeš.

            Da li će biti lako? U početku sigurno ne. Grišće te savest, potpuno bespotrebno. Razmišljaćeš kako je on, potpuno bespotrebno. Brinućeš brige koje su i tvoje, ali i tuđe.

            I zastani. Zastani bar za sekund.

            Zapitaj se – gde je tvoja granica?

            Odradi je. Drži je se čvrsto. Ne boriš se samo za sebe. Boriš se za svaku ženu koja ni ne zna da ima moć da obuje čelične cipele i kaže ‘’ne’’.

            Nije sramota tražiti pomoć. Kucati na mnoga vrata. Jedna će se sigurno otvoriti i baš ta vrata će biti tvoja. Interesuj se. Pita. Bori se. Bori se za sebe, za svaku ženu kraj sebe i daj primer svakoj ženi koja će doći na ovaj svet i trpeti uvrede i udarce.

            Traži pomoć. Bori se. Sigurna sam da ćeš pobediti i da će Sunce ponovo zasjati nad tvojim životom.