Pre neki dan sam Mami rekla (ciljano pišem veliko slovo M, jer ona nije bilo kakva mama koja se sreće na ulicama, ona je Mama sa veliklim M. Mama lavica. ).
’’Mama, smislila sam šta će biti moja naredna titutla’’.
Moja Mama lavica je na to odgovorila: ’’A da živiš malo?’’
Zastala sam. Zamislila se.
’’Što kada je život tužan?’’’
’’Oboj ga bojama kojim želiš’’ – odgovorila mi je.
Ponovo sam se zamislila. Koje boje ja to želim u svom životu.
Crnu imam, crna je sveprisutna od momenta mog rođenja do dana današnjeg. Crna je postala još crnija kada je krenuio Covid. Nebrojeno mrtvih. MI prvi na liniji fronta. Ne možemo da dišemo u skafanderima. Malo nas je...
Koju boju još želim?
Crna ne može postati bela tek tako. Nema te magija koja to može da učini.
Suštinski Mama mi je rekla da odaberem sreću. Što nije lak zadatak, niti lako pitanje. ’’Šta je to što mene čini srećnom?’’. Nekada znam odgovor na to pitanje, a nekada sam toliko duboko u zečijoj rupi da se čini kako izlaza nema. Rupa je duboka i klizava. Merdevina nema.
I onda se setim malih stvari. Te male, sićušne stvari, kojih tokom dana ima zaista mnogo su ono što život čine srećnim.
Kuče koje se obraduje kada dođem kući, nekad mislim da mi se čak i smeška, čeka da je češkam po stomaku.
Svaki put kad probudim nekog iz anestezije na način na koji sam želela me učini srećnom.
Svaki put kad mi se komšinica sa dva labradora nasmeje i kaže ’’moramo odvojenim liftovima’’ budem srećna, jer neko obraća pažnju na nas.
Da se razumemo, ljubav trči vrlo brzo i možda je nikada neću stići, ali ću apsolutno uživati u tim stitnicama.
Eto titule nisu sreća, pa ipak ću pojuriti još jednu, a lljubav... možda i zastne i sačeka me. Crno više nije jedina boja.
Najdraža Mama, hvala ti što si mi postala Mama, i to kakava!
