Bila sam samo dete, problematično rekla bih. Nisam imala prijatelje, nisam umela da komuniciram. Bila sam ljuta. Ljuta na svet u kome sam, što funkcioniše tako kako funkcioniše, a zapravo apsolutno ne funkcioniše. Bila sam ljuta što sam imala jedne patike. Bila sam ljuta što postižem uspeh u streljaštvu, a to niko ne vidi. Bila sam ljuta što dobijam petice, a niko mi ne čestita. Bila sam ljuta što ’’zabranjene’’ knjige nisam smela da donesem kući, pa bi ih moja profesorka srpskog nosila svojoj kući i svako jutro donosila da čitam na odmorima.

            Budimo realni, bila sam divlja, željna pažnje i priznanja mog uspeha.

            Mislila sam da se to nikada neće desiti. Da je svet takav kakav je i da bolje i drugačije naprosto ne može.

            I iza svog tog uspeha je ležao grumen tuge koji je rastao i rastao...

            I onda je na čas psihologije ušla profesorka i ispričala priču o dva dečaka. Nekada davno postojala su dva brata čiji je otac bio alkoholičar. Tukao ih je redovno i govorio da su glupi, da nikada ništa neće postići, da će biti propaliteti (baš kao i on). Stariji brat je odlučio da posluša svog oca. Jasno se sećam da je naglasila reč ’’odlučio’’. Dakle, krenuo je da pije, da traži kavgu i da se bije, vremenom je završio u zatvoru kao i njegov otac. Mlađi brat je otišao na besplatni probni trening košarke i na tom treningu mu je prišao trener i rekao: ’’Dečko, tebi ova košarka baš dobro ide. Biće nešto od tebe, videćeš’’. Mlađi brat je odabrao da posluša trenera, vredno je trenirao i radio i postao poznati košarkaš. Kao da je juče bilo sećam se kako je opet naglasila reč ’’odabrao’’.

            Izašla sam sa časa, stavila slušalice u uši i nastavila besciljno nekuda. Znam da sam sedela u parkiću i razmišljala o toj reči ’’odabrao’’. Kako je mogao da odabere? Nije mi bilo jasno. Odabrao... tek tako. I trenirao. Pa i ja sam trenirala... ali... kod mene je postojalo to ’’ali’’ i tada nisam znala šta stoji iza njega.             Odabrao...

            Usudila sam se... Bila sam drska i smela i usudila sam se da odlučim da priđem profesorki i pitam šta znači to ’’odabrao’’. Sledećeg dana sam stajala na stepenicama ispred zbornice, sačekala profesorku psihologije i nisam je pitala. Bila sam toliko smela. Rekla sam ’’K, ako ne može drugačije, ja neću ovako’’.           Pogledala me je svojim plavim očima u moje plave oči i klimnula glavom.

            U tom trenutku nisam mogla ni da sanjam da je taj pogled značio sve. I dan danas se zaplačem kada se setim tog trenutna ili pričam o tome kako je sve počelo.

            Počelo je pričom o izboru i to saznanje, taj izbor, to je toliko moćna stvar. ’’Hej, pa ja imam izbor!’’ pomislila sam. Ne, nisam se zaposlila u C marketu, nisam postala probisvet, nisam zatrudnela i pobegla u neko selo.

            Upisala sam medicinu i završila. Radila sam kao čistačica da skupim novac za edukaciju iz Transakcione analize i danas pišem svoj CTA ispit; tešila porodice zavisnika s kojima sam volontirala posle radila, bila koodrdinator Crvenog Krsta; malenoj devojčici rekla da je njena mama sada zvezdica na nebu i da će je uvek čuvati. Upisala sam specijalizaciju iz Anesteziologije, reanimatologije i intenzivne terapije; ulazila u skafander nebrojeno puta, držala za ruku mnogo njih koji su umrli i bila uz njih bilo da su svesni ili ne,  jer smatram da niko ne treba da umre sam. Odlučila da dopustim mom ocu da umre bez bola, okružen mojim dragim kolegama. Odabrala sam da mu oprostim, jer nije umeo drugačije. Imam mnogo mama koje me vole i tu su za mene, mama sam morskog praseta Peđice koji je žensko (imamo potvrdu moje mame-ginekologa), vlasnica sam čudno uređenog stana, direktorka sam Centra Arbor i dok je života u meni biću tu za druge ljude, jer svaki čovek zaslužuje da je neko tu za njega. Boriću se da oni neprihvaćeni i neshvaćeni imaju priliku da dobiju kvalitetnu psihoterapiju za onoliko novca koliko mogu da izdvoje. Volela bih imati auto. Volela bih da mi neko pokloni psa. Imam i želje... čovek sam pre svega.  

            Imala sam moždani udar koji je u takvom delu mozga da se nikada ne preživi. Preživela sam. Nisam mogla da koristim celu desnu stranu tela, nisam mogla da govorim... sada govorim. Odabrala sam da ponesem mini lubenicu kući i uspela. I jednva čekam da uživam u njoj.

            Odabrala sam život. Odabrala sam da preživim. Odabrala sam da uživam u životu.

            Odabrala sam da uspem. Odabrala sam da uvek stanem na stranu i zaštitim nemoće.

            Odabrala sam... da nikada ne zaboravim pogled koji su imale plave oči moje profesorke kao ni svoju prošlost.