U originalnom prevodu smeh pod vešalima znači smejati se u lice smrti, teškoj, katastrofalnoj situaciji. Fraza je prvi put upotrebljena 1901 godine.  Kada sam prvi put čula tu frazu, koju nisam pronašla ni u jednoj knjizi ili člancu, bila sam potpuno iznenađena kako jedna fraza, na prvi pogled benigna, može toliko toga da kaže. Iako možda nikada niste čuli za termin, kada Vam opišem, sigurno ćete znati na šta mislim.

Smeh pod vešalima se dešava onda kada se zapravo smejemo ozbiljnoj situaciji, nečijem bolu, ali zapravo se smejemo načinu na koji neko priča o tome.

Da li je to adekvatna reakcija? Smejati se smrti?

Ne.

Adekvatna reakcija je biti miran, ne smejati se čak iako vam deluje veoma smešno. Nastavite da slušate empatično, ali nepromenjenog izraza lica.

U realnosti smejanje smrti u lice znači ne obraćati potrebu u našem telu i ignorisati je, dakle Dete u nama oseća nešto što je potpuno ignorisano od strane odraslih koji su zabavljeni temom koja nije ni najmanje zabavna.  U realnosti je priča o nekome kome je potrebna pomoć, bilo medicinska ili psihološka i ta osoba ne dobija tu pomoć već smeh.

Zašto se smejemo vezano za smrtonsnu situaciju? Imamo opciju i da pomognemo toj osobi, da je saslušamo, podržim... Ako zamislimo da se protagonista neke priče nervozno smeje lako ćemo da naučimo da prepoznamo smeh pod vešalima. Jako često osoba koja priča priču oseća da mora da je ispriča i jako joj je neprijatno zbog toga – stoga je tu prisutan smeh pod vešalima. Veštački, neiskren, smeh kome tu nije ni vreme ni mesto.

Šta je pravi odgovor?

Ako Vam neko ispriča priču kako je mnogo popio i seo u kola da vozi – da dobar deo će se smejati, ali adekvatan odgovor je: ’’Jako mi je žao što si to sebi dopustio/la’’, znaš da postoje druge opcije’’. Nekada se ljudi smeju jer misle da to tako treba ni ne razmišljajući o vrsti smeha i situacije u kojoj se ona dešava.

Na primer ako osoba kaže: ’’Toliko sam uspešna u vezama da ću sigurno završiti sama’’. I tome sledi smeh pod vešalima. Ta rečenica nije ni najmanje smešna, zapravo je jako tužna i bolna i govori o bolu koju osoba nosi u duši i strahu da će završiti sama. Toj osobi je potrebna empatija, ne smeh.  Osoba koja izgovara tu rečenicu je u bolu i apsolutno joj ne treba smeh koji će potvrditi njenu iluziju da će ostati sama i usamljena do kraja života.

Postoji evolucija smeha pod vešalima, a to je plač. Nekada je lakše da se nosimo sa teškom situacijom smehom, umesto da iskažemo iskrenu emociju – plač. Smeh pod vešalima je na neki način mehanizam odbrane, kao što se jako često ljudi na sahranama smeju.

Psihoterapija je mesto gde možete da naučite da se nosite sa ovakvim emocijama i u sigurnom prostoru ispoljite svoje emocije, umesto da ih sakrivate lažnim smehom. Imate prava i mogućnost da budete iskreni, da budete realni, da osetite sopstvene reči i da čujete sebe kako ih izgovarate. Iako ćete se u početku osećati nelagodno ta nelagodnost je jako bitna za psihoterapijski proces i važno je ne bežati od nje.

Iza smeha pod vešalima se najčešće krije mračan i užasan bol. Nemojte bežati od njega, imate hrabrost da se sa svojim terapeutom sa njim suočite.