Nisam osoba koja otići u najbližu gvožđaru; kupiti kilogram eksera; i u zakrpljenom džakčiću vući dotične eksere do savetovališta kako bih sve svoje sertifikate ukucala na zid. 

Jer, i ja sam samo čovek!

Zamisli da prvi put ulaziš u moje savetovalište i već s vrata kao ukrivo nakačeni dekreti magijskih zabrana na tebe mrko gledaju svi moji sertifikati. Svi ti papirni dokazi mojih dostignuća i postignuća koji poručuju ’’ne ne, nisi joj ni blizu’’; dokazi moći. 

Mogla sam sve te seminare i prespavati... Nisam naravno.

Na svoj zid nisam želela okačiti ni jedan sertifikat, jer smatram da nije poenta da klijent koji je već uplašen, jer verovatno prvi put dolazi na terapiju, ne zna šta ću ga i da li ću ga nešto pitati, ne zna šta želi da kaže ili nešto misli da treba da kaže; bude i vizuelno prestravljen dostignućima. Moje sertifikate i opise istih možete videti na sajtu, ne u savetovalištu. 

Iako priznajem neki zaista dragi će verovatno i visiti na zidu, ali ne još. 

U trenutku kada klijent uđe u savetovalište sav fokus je na klijenta, a ne na razgledanje zidova i čitanje sertifikata. To mislim da daje ljudsku notu mom savetovalištu, jer nije poenta u takmičenju u postignućima već u priči koju klijent ima da ispriča, u priči koja je suština cele priče. 

Tako da, svako ko uđe u moje savetovalište, tu je da bih ja čula njegovu priču. Ta priča je često teška i teško ju je izgovoriti strancu koga prvi put u životu vidi, plaši se moje reakcije, osude jer sigurna sam da su ga mnogi do sada osuđivali... Moj posao je da razumem priču, da je apsolutno ne osudim već osetim koliko je ona teška za mog klijenta, pomogla mu, možda ga naučila nešto i naprosto bila tu za njega i kao čovek i kao psihoterapeut. 

Svako od nas ima tešku životnu priču iako se tešimo kako ima težih... Ali budimo realni svakome je njegova priča najteža i stvara mu probleme u sadašnjosti i to treba poštovati, razumeti i toj strašnoj priči koju smo svi preživeli dati novo značenje. 

Tako da – dobro došao, ili dobro došla. Želim čuti tvoju priču.